8 Osnovnih Prava Potrošača
Ovim zakonom utvrđuju se osnovna prava potrošača i uređuje način ostvarivanja tih prava. Potrošač, u smislu ovog zakona, jeste svako fizičko lice koje kupuje proizvode ili koristi usluge za lične potrebe ili potrebe svoga domaćinstva. Pojam potrošač odnosi se i na preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnika kad kupuje proizvode ili koristi usluge za sopstvene potrebe.
Osnovna prava potrošača u smislu ovog zakona jesu prava na:
- Zadovoljenje osnovnih potreba – dostupnost najnužnijih proizvoda i usluga: hrane, odeće i obuće, stambenog prostora, zdravstvene zaštite, obrazovanja i higijene.
- Sigurnost – zaštita od proizvoda, proizvodnih procesa i usluga štetnih po život i zdravlje.
- Informisanost – raspolaganje činjenicama od značaja za pravilan izbor i zaštitu od nepoštene reklame, ili od oznaka na proizvodima koji mogu da dovedu u zabludu.
- Izbor – mogućnost izbora između više proizvoda i usluga, po pristupačnim cenama i uz garantovano dobar kvalitet.
- Glas potrošača – zastupljenost interesa potrošača u procesu donošenja i sprovođenja politike zaštite potrošaa, kao i razvoja novih proizvoda i usluga.
- Obeštećenje – dobijanje pravedne naknade za lažno prikazivanje svojstava proizvoda i usluga, nekvalitetnu robu ili nezadovoljavajue usluge.
- Obrazovanje potrošača – sticanje osnovnih znanja i sposobnosti potrebnih za pravilan i pouzdan izbor proizvoda i usluga, uz svest o odgovornostima i osnovnim pravima potrošača i načinima kako se ista mogu ostvarivati.
- Zdravu životnu sredinu – život i rad u okruženju koje ne predstavlja pretnju zdravlju sadašnjih i buduih pokolenja.
(Iz zakona o zaštiti potrošača koji je usvojen 14.09.2005. godine)
Kada i kako su ustanovljena:
9. aprila 1985. godine Generalna skupština UN je rezolucijom 39/248 usvojila Uputstvo za zaštitu potrošača. Uputstvo daje vladama, posebno zemalja u razvoju, okvire za razradu politike i zakonodavstva u oblasti zaštite potrošaa. Ono takođe sugeriše i internacionalnu saradnju na tom planu.
Pored mnogih ciljeva u oblasti zaštite potrošača, ovim uputstvom su proklamovana i osnovna prava potrošača koja vlade zemalja članica UN trebaju ispoštovati.
U bivšoj Jugoslaviji, prava potrošača nisu nigde bila eksplicitno naznačena, a elementi zaštite potrošača su samo delimično bili ugrađeni u pojedina zakonska akta. Prethodni politički sistem i izvršna vlast, nisu hteli, ili nisu smatrali za potrebnim da se građani posebno zaštite u njihovoj ulozi potrošača.
Time je, sa stanovišta vlasti, ta uloga bila minimizirana na zaštitu prava potrošača jedino, a i to delimično, sa stanovišta javne potrošnje i zadovoljenja nekih opštih principa kvaliteta roba i pružanja usluga. Sa stanovišta potrošača, mogućnost izražavanja njihovih stavova je bila skoro nikakva, a njihovo pojedinano izražavanje mišljenja (zahtevi, žalbe, primedbe, sugestije …) bilo je skoro zanemarljivo.
Tek jula 2002. godine, donošenjem saveznog Zakona o zaštiti potrošača se po prvi put u našoj zemlji detaljnije, objedinjeno na jednom mestu, rešavaju pitanja zaštite potrošača.
